Nek pljusne more već iz prvog stiha:
ima li kakav bolji povod knjizi
no zapljusnućem, kupkom ispotiha,
zagrljaj kojim bog se k nama snizi.
Sperimo svoje prašne izgovore.
I svoje tralje. Svoja sjajna ruha.
Raspoklanjajmo misaone bore.
Posegnimo u vlažni razlog duha.
Neka zabuči more, žešće pismo
što briše zapis, ništi sućut traga.
More nas piše; sve što nikad nismo.
Kao palimpsest, val nas smrću draga.
Zaborav čisti – iz dubine snaga.
Mi pamtimo tek: sve zaboravismo.